III - I НА ГОЗБИ МРТВИХ КРАЉЕВА v2
-Друга варијанта-
Дочекали су у црном велуру Суморни и свечани Несрећну децу, блатаву, суру На широкој пољани. И стоје седе старине и муче И само сузе роне, А ветар вришти, јесен туче, Облачине се гоне. И стоји Господар, и законик стари Суморно претура, да не врисне згромљен; Јунак бајке жустро Шарина тимар А Свети кнез мукло гледа мач свој сломљен. У китњастом руву завојевач смели И страсни насладник најдражих рамена, Збуњен чупа косе а низ образ свели Клизе сузе као опело времена. Са ужареним железом, пун гнева, Одлучни жупан врела клешта стеже И слуша ветар како мукло[...] И јаук древним кланцем се разлеже, А покрај њега блед, пун страве, Праунук, чедо силног цара, Гледа где вали поља плаве И тешких леса бије пара. С књигом у руци лута Високи деспот млади, А седи наследник му кô безлист стари дуб Неимар тешким маљем спасења котве гради А херој Црноменски кô спаљен стрчи стуб, И цела суморна поворка витеза Окружена свитом свих векова сјаја Гледа сабље своје отупела реза, Док с литица древни вас погон се збраја. И сручи се вихор с треском У дубине И задрхта сунце блеском Врх планине, И два се давна рода, И два се давна разнострана века, Два расна хода, Посред планине, посред гора смрека, Сретоше мрачни, очајни и тмули, Јер коб у душе њине сумњу ули И они сташе један према другом Два века страна, Две војске стране, Стоје у мучању дугом И сваког тишти рана, У сваког чека бес да плане, Стоје мучаљиви, неми, мрки И ћуте, Играју лицем осмеси грки, Теку минуте. И тада без речи, без крета Два страна, два чудна света, А сродна кô два брата, Кô отац и син, Као очајник бол што схвата И беде чин Скупише, збраше, створише Софру и хлеб и пиће Пише и не зборише До у зорино освиће. Без речи једне, без збора, без звука Ћутали су и пили, И зби се гозба без крика и хука, Јер очај су крили. И као да су пили отрова чаше, И као да су јели крв деце своје, И као да се плаше, И као да мртве нове броје, Као на страшном опелу Ћутали су, ћутали и пили До у зору. И по дану белу Још увек грозу крили. И цео дан тако, цео дан Не паде реч ни звук, И гостио се скуп тај збран И владао је мук. И паде ноћ страшна и паде ноћ грозна, И врх глава њиних врисну јесен позна И ледена зима зацери се гласно И иње посу врх пехара вина И чуо се јасно Њен цик врх планина И ноћ и друга ноћ и дође трећа, Сви пију и неме И свак се среће, сјаја сећа А мукло плаче време. И тада препун збиље од трпезе се диже Суморан седи страсник са чашом пуном вина, Законодавцу кô да наздравља приђе ближе И гледну пут планина И сва се гозба крете И у ћутању дивљем обиђе дворце старе, Обиђе храмове свете Где орли разбуктали јаучу и шестаре И стубови се кô мртваца коло Кретоше и заиграше танац луд. И врисну земља поносно и холо И просу студ, И тад кô кривац коб ког прокле, Кријући сузе обореним гледом, Без речи сви се поздравише редом И раздвојише кô зна докле. Осташе неми мртви господари Сред планинских стена кô славе гробари, Осташе сред снега и сред мртвих ствари. Гомила с тешка пође срца, Свесна те гозбе пуне плача; Вај, цео народ вришти, грца И корача. А само седи дунавски лав Са жезлом, глумац древног сјаја, У злату и срми сав, Кô симбол мртвих нараштаја, С гомилом иде и оком тражи Да наследника свога спази, Као остављен друмом гази Да поздрави га и оснажи. За гомилом лута и њен пробој прати, Не ропће, не куне И страда и пати Под теретом мука и здробљене круне. И заста, Јер заблесну га кô сјај небеса јасних, Кô пожар шума, кô поглед цура страсних, И тајац наста. И гле, ка њему свечан, смео, Мршави старац ближе ходи Без круне, нити страже води, Од трња круну себи сплео. И све је ближе, корак још, два. И приступиће к њему, Блешти и сја Кô победник у шлему, Без ичег, чак без коња, мача, Кô светац блед и нем корача. Не кô прогнаник који пати, Не кô изгнаник препун бола, Кô херој кога химна прати, Врх чије главе хор се јати Орлова царских и сокола. Знамење своје носи собом, У своме оку и у крету Кô да пркоси том сеобом Судбини, врагу, небу, свету. Дунавски херој сликом збуњен Зборити хтеде, но умукну; Крочити хтеде, али устукну И здроби жезал свој окруњен. И кришом у мрак скри се Кô да се самог себе срами; Утрну сав у снежној тами Где шуме смреке, бор и тисе.