СУТОНИ
Вај, сваки је сутон непријатељ за ме.
У моју душу сумња се прикрада,
Јер видим да смртна хармонија влада
У тој мешавини светлости и таме.
И тад као херој после страсне битке
Одморишта хоћу без страсти и жара,
Већ да ми се душа на души одмара
И да милују ме благе руке витке.
Јер у сутон груди пуне су ми плача,
Можда је то скривен бол што дању ћути
А у сутон јасно, када мру тренути,
Осећа како се у старост корача.
Море пролазности дан свирепо гута
Хладно за бол душа што у њему плута.
Страх ме од самоће кад време корача.
(1917)