XIII
И срешћемо се опет једне зиме У маглен сутон пун увелих нада, Ти нећеш бити ни страсна ни млада Али још свесна свега што се збило. Блеснуће стари твој осмех и њиме Ти васкрснућеш све, и маскарада Прошлих целова, снова, серенада Прхнуће као прездравело крило. Но то ће бити за тренут, а потом У наше очи леш ће маја лећи И тај тренутни осмех ће изрећи Суд над некада вољеним животом: Оно што тада звасмо живот цео Беше тек један мали, светли део.