У мени кличу тисуће пожуда
И тутње мора узавреле ватре,
Што дробе песак оловнога спруда
И сижу стењу, да плам њин га сатре.
И све се крши под стишалом буром
И олујином што се из сна буди,
Талас се игра још згрудваном згуром
А црвен облак витла танац луди.
И сва та хука страсти уланчане
С четом из кврга пуштених сатира
Трешти и бесни на све четир стране
И с похлепношћу врисак сласти свира.
И јури циљу у широком низу
Скупљена сва у символу усана,
Пламеним оком гутају и гризу
Крвави осмех пробуђеног дана.
И као додир свих светова скупа
Усталасане, открављене хуче
Две младе реке, док тимпана лупа
Поздравља вртлог што мами и вуче.
И разуздане, сливене и бесне
У понору се мешају и грле
Презревши сунца и обале тесне.
Са њих су лажне позлате се стрле
И храму вечне загонетке хрле...
Ница (1916)