Колико пута хоћу у самоћи
Да знам шта туга, бол и патња значи.
Питам се увек хоћу ли ја моћи
Остати човек кад се небо мрачи.
И зато радо ја бих патње хтео,
Хоћу болове све веће и веће,
Да бих бар после, поносан и смео,
Знао шта значи сваки тренут среће.
Да знам да сваки час исплатих часно.
Но свест поносно рече ми: О стани,
Што никад ниси заплакао гласно,
Никад не рече ни о једној рани,
Што о патњама мучао си муком?
Значи ли све то да у твом животу
Не беше бола праћена јауком,
Да не осети очаја страхоту?
О, патио си. Но с поносом холим
Од човека си сузе своје крио,
Јер суза увек значи једно молим
А ти поносан у болу си био.
Што више бола, више има свести,
Сам у свом болу човек бива Богом.
Смејао си се не стежући пести
А страсти своје газио си ногом.
Смеј се; пун жучи смехом бол угуши.
Кад живот прети, смехом се узвиси
И бићеш свестан у срцу и души
Да никад срамно поклекнуо ниси.
О, смејаћу се смехом који чини
Да цепти лишће и јаблани голи,
Смехом да Господ плаче на висини
И свет раздражен куне ме и моли.
Да. Целом свету смејаћу се дрско.
У лудом смеху мудрост ћу му рећи.
А када умрем, пљуваће ме мрско,
Ко проклет лудак ја ћу у гроб лећи.
Над гробом мојим, кô мог смеха сенка,
Водиће буре бесна теревенка.