Како ми очајно слике ко црв мозгом гмижу
И како лудо горе
И како модре сенке са дна душе дижу.
Њине се болне песме кô De profundis хоре
И видим битку њину,
Где се кô древне војске о бедну превласт боре.
Хрлите, синови моји! Залуд вам главе гину,
Мој дух вам није одан,
Хоће да тела ваша у заборав се срину.
О, ја кад рат вам слушам, кô језик тутљи ми
сродан.
Хтео бих да га ставим
У вечну песму, али сваки војник ваш је продан
Да мре у мени и кад ја смрт му гневом славим,
Да Богом мојим бива...
— Тад путем нека хрле, не могу да их смлавим.
Нека у мени умре кô цвет са штурих њива
И нека се погребе
Кô звук залудна ветра над лишћем свелих ива
Та позорница Себе.
* * *
Ноћас сам слушао тајом како броди
У дубоко ништа један час за другим
Кад се модар месец купао у води
И збориле тује у сенкама дугим.
Нека тиха светлост задрхта из мрака
Кô месечев блесак што пепели гране,
И ма ноћ да беше, ја чух јато сврака
Из славујских гнезда прхну у јаблање.
О, дубоко тада осетих у мени
Притајен бол како се гласно зацерека,
Он зна да ће најзад све да зајесени,
Место нара биће кипарис и смрека.
Он зна своје време и прикривен чека.