Грче се крај мене у болу и стрепе
И пружају руке што претећи моле
И пљују идоле и олтаре лепе
Док авети бола прете да их сколе.
Ћуте док их некуд воде вође слепе.
Корачам без речи крај блатавих бара,
Тежак задах страсти у мочару спава,
Читав свет предања и жуђења стара
Сиви вео бола мемлом обмотава.
Црним угљем бива црвен блесак жара.
Ја тај бол не појмим јер ме сунце зове
Да му следим крвав, раздртих рамена.
Но авај, на врху златне нимфе лове
Стрелама квашеним у крв топлих жена
И рањени доле млаком реком плове,
Што ромори мрачном симфонијом мола.
И та чудна река, густа, мртва, бела,
Пије сенку над њом наднетих топола
И вели ми да је ток живота цела
Таласање измеђ’ досаде и бола.