Вечерње сунце расуло је зраке,
Жеже крстаче по гробљу и цвеће,
Гомила људи са пратње се креће
И гробар стоји сам крај свеже раке.
Спремивши ужад брише се од зноја.
Са треском сандук у раку је пао.
Оде у царство смрада, воде, гноја.
Мртвац је, кажу, женско. Ко би знао?
Повероваћу, свеједно је мени.
Женска драж прса и удови вити
Или је мушко – свеједно ће бити:
Мехури гноја, гнусни, надувени.
А нашто онда да ја љубим кога?
Најслађе чедо од крви и меса
Биће стрв да се над њом човек стреса
И газиће га ко зна чија нога.
Хладан сам, миран, ништа ме не боли
И душу моју ништа не потреса,
Мада сам и ја од крви и меса,
Смејем се кад ми неко рекне: „Воли“.
(1911/12)