РЕЧ ВЕЧНОСТИ

Кад врела недра и усне таласа
Крвави вео достигнуте среће,
Осећам да тог усијаног часа
На моје чело свеже руже меће
Ватрени венац твојих загрљаја.
И оне вену спржене врелином
Сазреле снаге што глечере спаја.
А ми на гробу грлимо се њином.

У полубудном сну сањиве јаве
Нејасни само видици се шире,
Видимо море и сводове плаве
Где крајности се са судбином мире.

И загрљени, замагљена ока
Чујемо химне белокрилих чета.
То се небеса спуштају широка
Да славе врући пољубац два света.

Ница (1916)