Крвава поља позлаћена славом
Расплакана су остала за вама
Засута чађу и разорном лавом,
Здробљеним гвожђем и мртвим главама.
Кроз зимску поноћ, којом очај веје,
Кроз вијор, кланце, сметове и воде,
Корачаш мукло, док се судба смеје,
Корачаш мукло, поробљени роде.
Но нигде јаук, ни роптање гласно,
Ни тешки уздах да проломи горе.
Да ли што браниш сваку стопу часно
И што још памтиш ловорике скоре?
Чујеш ли јаук што ти земља шаље?
Чујеш ли жене како болно цвиле?
Знаш ли да значи сваки корак даље
Збогом кулама што су твоје биле?
Голгота чека. Знаш ли њој да греду
Путови твоји маглом завијени?
А врагови ти покров слави преду!
Из тешка сна се, о мој роде, прени.
А ти ме гледаш мирно, без бојазни,
И вера краси твоју главу бледу,
И збориш: „Чему разговори разни?
Јер вратићу се у истоме реду,
Поново ведар, васкрсао, смео,
Са новом крвљу охолом и здравом,
Срешћеш ме горда, кô што си ме срео,
На пољанама позлаћеним славом.“
(1915)