И небо се смрзло затворено, сиво,
Поцрнело грање уморено снива,
Из слеђених гора крик се не одзива,
Само детлић лупа. Једва нешто живо!
Све болесно давно скрило се у куте
А долина као под бичем се вије,
Док ја уз хук ветра пребрајам минуте,
Чекам час и детлић кад ће да се скрије.
У лутању Страст сам нашао скривену
Испод једне вење, где сањиво чека
Да јој лето проспе косу расплетену
И да свежом снагом замирише смрека.
Заблисташе очи наше пуне иња
И заигра снага и пољубац прште
И устрепта шума замрлог растиња,
А небеса само видех, да се мрште.
Вређамо их можда што мртвило свето
Будимо бескрајно слашћу жуди зреле.
О, нек звижди ветар, у нама је лето,
Наших врућих дана руже нису свеле.
Тада причали смо и ломили гране,
И уморни, најзад, у пустоши сами
Славили смо песме крви узрујане,
Јер младост не уме да мрзне и чами.
А облаци шуште у студеној тами.