Епикур!
Кад је тешка поноћ угасила зубље,
У мртвачком ходу поворка се крете.
Тутњали су бубњи, трештале су трубље
И немо су гробљем пролазиле чете.
На свакоме лицу беху црте јасне,
Причаху ми прошлост отменошћу холом.
У светлом им оку жар кадикад гасне
И тежак се уздах простре мртвим колом.
Тада жудно слушам њине чудне приче
И смејем се судби што помамно брише,
Јер залуд Азраел1 кô суманут виче:
Свет тај мноме створен не ништи се више.
Тај велики тренут божанством ме доји,
Јер задахнут мноме сав тај свет се креће,
То су деца моја и оцеви моји,
На њих залуд гавран с туђег леша слеће.