Воштанице горе, а поноћ приступа,
У соби на одру лежи покривена,
Тежак дах тамјана собу димом купа,
Сви отишли. Само ја и мртва жена!
О, тога тренутка осетих полако
Да у мени расте искра палих дана,
И зенице стеже, свуд тихо и млако
И миришу ките свежих јоргована.
Здерао сам покров и упио усне
У уста из којих дах је био леден:
Цела прошлост расте, мрзне се и гусне,
Изнад наших глава дах је смрти сведен.
Тог тренутка ја сам осећао, сломљен,
Да сам мртвац части и скрнавник гадан,
И прострт по лешу као муњом згромљен
Појмио сам да сам велик и јадан.
И осетих удар у рођено чело.
Посрнух, кô неко да ми живце вади,
Тисућ змија око уста ми се сплело.
То пробуђен човек у мени се гади.