Хиљаде идеја умире у мени
А ја сам немоћан да бар једну схватим.
Ко зна кол’ко среће сваки тренут плени,
Колико болова не знајући патим.
Идеје се гоне и никада краја.
Ја кроз прозор гледам крупне капи кише:
Рађају се слике и пакла и раја
И нови тренутак старе слике брише.
Ја у те часове клонулости саме,
Кад досадна киша са ветром се гложи,
Када пада сутон пун страха и чаме
И бол пун нирване за болом се множи,
У тај час кад човек, сит бесциљне хуке,
Појми своје ништа и себе се гнуша,
И тад, као круна човекове бруке,
Пропалих идеја када кикот слуша,
Кад једак, пун зверства, стеже мозак врео
И — тренутом једним из борбе се склања...
Кад место живота што је много хтео
Лежи леш и тежња од свих тежњи мања:
Хват сирове земље — тад, више но икад,
Ја осећам воља да у мени јача
И збори ми: Човек неће пасти никад,
Јер он зна да преко гробова корача.
Да. У том хаосу идеја и речи,
Док умире не смем, а рађа се смећу,
Кроз музику жеља један акорд јечи,
Један ритам звони: морам наћи срећу.