(Из епопеје Воља)
Кад разливен Дунав од блеска се жути,
Гори модро небо, свуд мирише јара,
Врелим дахом дишу и пољане и пути,
Крупно сунце пржи и диже се пара,
Ја осећам подне, кад и време стоји,
Кад се срце шири, а кад разум ћути,
Далеке платане златом сунце боји,
Врх којих умиру и сами минути.
Јулско подне. Живот. Тада ми се чини,
У ваздуху оном што игра врх грана
Да векови плачу негде у тишини,
Далеко у шуми згромљених платана.
Осећам, мисао за мишљу се рађа:
О, колико пута исто подне беше!
И паде у таму вечнога залађа.
А вајар живота кип за кипом теше.
Гледам дуг низ оних, који су пре мене.
Осећали подне. Колико још биће!
Стој сунце! О, пржи воде разливене,
Што у своме недру јару твоју скриће.
Стани, сунце, стани. Авај, боја ватре
Већ те обузима. То већ сутон значи.
Вече, поноћ, јесен... свест и дух да сатре!...
Гори, пламти сјајем, што животом зрачи.
Ја знам ово подне, то је само моје.
Но колико људи своје подне има?
Подне. Чуј минути како живот броје.
Авај, место ватре само облак дима
Лагано, лагано падаће врх мене,
О, не! О, не! Жара! Страсти нек се роје!
Ја волим плодове сунцем сажежене:
Нека ово подне буде вече моје!
— Ноћ се с даном бори, створ за створом пада
Али вечност сија, док мру дани сиви,
Једно вечно подне, једно вечно сада,
И на гробљу пева песму: Живи! Живи!
(1910)