Препланула, боса, испуцаних руку
Упрла је очи, мирне кô дан летни,
У мочварну пусту где мре мирис цветни,
Где прљави видик пси у бескрај вуку.
И кад модрим дахом у руменом луку
Пукне барска зора просув задах штетни
И кад новембарски цикне фијук сетни
Она сања, док је дани не дотуку.
Без бога, без наде. Тек одјекне тмуро
У празној јој души кô глас старе приче
Гром и ромор кише кад је небо суро.
Свог витеза чека блатавог и смрадног,
Рапав крик живота кроз пустаре виче,
А кад га осети брадатог и гадног,
Засузи, затрепти, гризе га и сиче.