(Ови су редови нађени исписани на зиду једне
ћелије за умоболне)
Јесењи сумрак, сипи досадна киша.
Влажни прозори, земља, ваздух...
Чама.
У библиотеци мир.
Дебеле листове прашњаве и сиве књиге
Преврће седи научник.
Он преписује нешто. Сви су у послу, раде.
А ја само не радим ништа.
Све замерам, говорим, говорим.
Мрмљају други:
„Овај не ради ништа, ништа баш.
Само нам смета. Напоље с њим.
Што лудака пустисте овде?“
Ха! Ха! Ха!
А шта то радите ви?
Нешто велико, силно, јако?
... Какве су оне књиге тамо
Што годинама стоје на полицама?
Прашина је пала на њих.
Нико их не чита. Нико.
Нико не треба њих.
Силни умови су сахрањени ту.
Ето вам слике будућности ваше.
Ето вам славе!
Ко ће прочитати све?
Тај би зацело био луд!
Да постао би луд.
Зато ја не читам ништа.
Ха! Ха! Ха!
Ала је бедан човек!
Хвали се да нешто зна.
Човек зна?!
Та не проучи још
Ни оно, што је написао човек!
Ти не знаш ни имена књига свих,
А знаш Природу?
Разумеш Природу?
Хи! Хи! Хи!
А кад те књиге изеде прашина
Избрисаће се из списка.
Хо! Хо! Хо!
Наместо њих доћи ћете ви!
И нико неће читати ваша дела.
Зашто читате ви?
Да туђе црпете мисли,
Да своја стварате дела.
Шта треба коме то?
Знате ли зашто неко и ваша читаће дела?
Да црпе одатле мисли,
Да ствара своја дела.
А шта ће коме то?
Хо! Хо! Хо!
Слава вас чека?!
Хи! Хи! Хи!
Гле ону дебелу књигу тамо,
Ону с исцепаним корицама.
Пуна је прашине, влаге,
Сва смрди на устајалост.
Оно је списак имена великих људи!
Хо! Хо! Хо!
Идем, идем, да вам не сметам послу.
... Ала је досадна јесен. Гле, пала је ноћ!
Још један дан оде у ништа.
Сутра ће бити данас, а данас биће јуче.
А прошлост, ма каква да је,
Исто је што и ништа...
(1911/12)