Знамо да смо се срели кô луталице хучне
И да носимо собом мирис светова прошлих,
Да наш је занос само додир вода надошлих
И да наш пут нас зове у сфере недокучне.
И грозничаво собом испуњавамо време,
Бојимо ноћ и ваздух и видик својим дахом
Јер знамо, све умреће здробљено једним махом,
Кад очи пуне жеља у облак нов устреме.
Да ли ће лик вољени остати скривен на дну
Сјајан и када мраз нам ороси косе седе?
Да ли ? Јер с новом зором најлепше звезде бледе,
А век векове зове и кад богови падну!
Да ли смо зато ноћас чули плач васионе?
Да ли се зато сутон у нашем оку чита?
— Две крај нас хуче реке. Свом идолу свака хита.
Никад се видети неће. Зато су мрачне оне.
(1914)