„Господин’ докторе, та доста с тим радом,
Провирите само кроз завесу танку,
Ту испод прозора вашег цура једна
Промиче се крадом.
Престаните с послом бар сад усред лета.
Та зар не чујете? Такво дивно дете!
Па сама певуши, а ноћ тако мека!
Е то је баш штета!“
„Pro dius venus-a“ „Лепа, није шала.
Мора да јој драги још дошао није.
А што ви да не би заменили њега?
Здрав сте, богу хвала.“
„Пројекција, жижа...“ „То је дрскост, чујте,
Ах, та угасићу ја ту вашу лампу...
Да шта. У авлију... Хајд’ месец је тамо.
Тамо резонујте.
Зашто ви живите? Тја. Бог би вас знао.
Мислите ја не знам ништа из тих књига?
Хој, хој! Но батал’те. Боже, јадни човек
на шта ти је спао!
Хеј... цурице, ево господин те тражи!
Шта „нећу“? Унутра. Ћути ту. Па лепо.
Немој се дусати. А ви? Шта? Којешта.
То човека снажи.
Тако! Гле ти њега! Још се лола брани!
Та или је стидљив или препреденко...
А свеједно. Сада нек доторат уче
Сами, закључани.“
(1911/12)