И сваке ноћи заридају стене
И сваке ноћи расклопе се плоче,
Хероја мртвих поворка се крене
Хуму, са кога први поход поче.
Без речи држе они мукло веће,
Нечујна молба кроз поноћ проструји
И, докле љубе крваво распеће,
Кроз њину душу клик прошлости бруји.
И чују своје фанфаре и трубе
И виде своје победничке венце
И земљу мачем избраздану љубе
И жуде нових победа првенце.
Но не питају, кад ће доћи они,
Јер знају: земљом која сада спава,
Да вековима муњу вихор гони,
А она пати, мре и васкрсава;
Вековима се гроб до гроба ниже
И крај свакога лавор шуми холо;
Јер чују да се древне хорне ближе,
Химном мртвачко да заглуше коло;
Јер чују тутањ с далеких обала
И њин се вапај с кликом химне слива.
И кришом струне спремају гусала
За славу сунца, које земља снива.
Стог сâм плач њихов звон поруге скрива.
(1916)