ПЕСМЕ

Песме, ви сте деца тренутака разних,
Тренутака бола, љубоморе, сласти,
Тренутака среће, песме жеља мазних,
Ви сте подне ноћи, поноћ дневне страсти.

По читаве дане текле сте без реда,
Једна иза друге без икакве везе,
Час кô зрела деца, час кô чеда бледа,
Час кô храст дивљачне, час тихе кô брезе.

Ја знам, у њима сам противречан био,
Мрзео што волим, китио се блатом,
Час пљувао сваког, час се кô црв вио,
Час витезом био, час дивљачним братом.

О, зар два тренутка могу бити иста,
Зар две сузе само једнако су свеже?
У њима је душа тренутна и чиста,
Душа кад тренуци губе се и беже.

Песме мојих дана посмртна су листа.

(1917)

* * *

Као мртво тело без воље и снаге
Не осећам ништа и не чујем више.
Изнад мене звоне црне капи кише
И страшан бол бола за тренутке драге.

Досада са целом хармонијом туге
Као тихи отров мучи ме, сагара.
Умрла је вера и самосвест стара
А челом је брига избраздала пруге.

Све у мени плаче, све у мени цвили,
Од самога себе стидим се јер нема
У мом срцу снаге. И смрт се припрема
Тамо где су некад звуци песме били...

Ни да се насмејем ја не умем више
И рођене речи муче ме и гризу.
Вај, пролеће моје, смрт је, смрт је близу.
Око мене тамјан и смирна мирише...

Солун, Српска болница Престолонаследника Александра (1917)