Како је бурна ноћ, како је страшан час!
О, како тутње стене мрке!
Облака струји низ и дршће око вас.
Уздахе небо шаље грке.
А из црних шума бруји чежња врела
И кроз тресак грања и ломљаву дебла,
Кроз папрат, кроз круне где дршће имела,
Кроз шипраг, где ариш јауче прозебла,
Тече кô вреле усне дах
И мек кô цветних ружа прах.
Чежњиви крик младог живота, што жуди
Као душа снених драгана што вену,
Избегла из млечних разбукталих груди,
Расута у иње и жубора пену.
Шта то зборе шуме у поноћне сате
Кад ни звезда нема, кад и обест спава?
То промрзли паун проноси шапате
Бледе руже што се кроз мраз процветава.
Пригушен јецај њен и крик
Несталог драгог чезне лик.
Како је бурна ноћ, како је мрачна хрид,
О, како море стене дроби.
Громове сипа свод и муња слепи вид.
Океан претњом коби.
А из црних вала бруји чежња страсна
И шиба са звизгом пенушаве воде.
И музика јечи час тиха, час гласна,
А црвене сенке на пучини броде.
И као дивљих стена хук
Пучином урла громки звук.
Шта то зборе вали у поноћне сате
Пригушеном страшћу, кад и мржња спава?
Коме шаљу звуке кô узаман слате
И загрљај, који стене подлокава?
Громором јечи ноћ и кам.
Врх вода лебди зелен плам.
Далеких драгана то је размах чула,
Крв мучена кључа и одиха тражи
У уморно доба, кад са древних кула
Вечни чувар шаље мир и мртвој стражи.
Пригушен то је бес и рик:
Жељене драге чезне лик.
Како је бурна ноћ, како је страшан хук,
Пучина вришти, шуме цепте.
А Пан притеже скривен лук...
Бура... Но ипак звезде трепте.
(1917)