Одлази, о страсна царице сатира
И сажежи косе и разгубај усне
И разлупај мрамор паганских кумира
И рашчупај недра крв на њих да пљусне.
Дубоко у мене зарила си нокте,
Да у дивљем вриску чупам своје прси,
Гризем сама себе и јаучем док те
Осећам, где пијеш моје мушке рси.
Пољупцем би једним спржила ме цела,
Сажегла сву младост и дрхтање сока,
Док би твоја недра ледена и бела
Голицала гробље мог спрженог ока.
О, смрвио бих те и посуо блатом,
На надгробној твојој урезао плочи
Грифоса праћена херувимским јатом,
Али, вај, твој поглед опија ми очи.
Ја, Вечити Јуда палог покољења
Дршћући те грлим руком што сва пече.
Место нове вере, место васкрсења
Душа хоће вечност пољупцем да рече.
Авај, сфинксе врели пожудних усана,
Ти си луди демон, што љубећи дави,
Ти си врело подне мог бљештећег дана,
Орао, што жртву диже и крвави.
(1911/12)