* * *

Ја нећу мирту, бубњеве и ловор,
Не тражим приче да о мени круже,
Да жене саде по мом гробу руже
И сиви мрамор да ми држи говор.

Срамота ме је да ме неко жали,
Срамота ме је да се мноме диче,
Отужне су ми све ласкаве приче,
Знам за њих пре но за мене су знали.

Ја волим живот да уметност буде,
Ја волим тело изнад душе сваке,
Кратковремене те песништва раке,
Ја волим бедне те божанске груде.

А страх ме дана кад ће самрт стићи
И створ кад ја ћу као стрв што смради,
На милост руље коју стрви гади,
Бити лед с ког ће ђаво светост дићи.

Чујем где тупо лупа ковчег тврди
Замотан, свијен у платно без крета,
Мучен певањем досаднога света,
Леш гробар гура и ђаволски грди.

Ја не верујем у загробне слике
И жалим лепог распетога дечка
Ком пријала је празне руље звечка
Мрући од оцта сред коцкарске вике.

Верујте да ће мој дух тад у ноћи
Слазити тихо. Али све то нашта,
Шта ће тај дух ми без телесног плашта?
Верујте... Мени то неће помоћи.