Разгореле усне набубреле жедне,
А набрекла прса прељуба разрива,
Да сав пожар страсне, заносне и чедне
Младости што кипи, сагара и снива
Из пепела среће старим бесом плане!
Лудо дршћу усне и магле се очи
И траже, кад зора пољубаца гране,
Да два разна бола сласт у понос сточи.
У нама је понос самоуверења,
Што кроз огањ хучи победним хитањем,
У њима је понос многотрпних бдења,
Ћутање и наде за мајским свитањем.
Усне наше носе мирис новог света,
Дах жуђења дугог, жар успела циља,
А на њиним прах је свих зима и лета,
Туга нашег неба, чар нашега биља.
И кад блесне тренут тог небеског споја,
Страст ће васиону љубављу да зрачи,
Вечни закон сунца огледаће своја
У пољупцу, који епопеју значи.
(1917)