I
Одби се талас. Час избија.
А Каин на пут иде нов,
Кô бура када јато вија.
И мами: „Хајде, чека лов.
Ишчупај срце своме брату,
Док му над главом букти кров.
Нек твом се црном клања јату.
Још једном хајде. Једном још.
Нек незваном се чуди свату.“
...Узавре дивљих пчела кош...
А Каин зове, мами, моли:
„Не буди сада јунак лош.“
II
... И крв се проли.
Звоници тутње. Крв и лом.
Тирани вапе, негда холи,
Недела својих виде слом.
А сам се Господ с грозе стреса,
Докле сатански грми гром.
Згрудване локве... Парчад меса...
Колико топлих нада мре
У симфонији људског беса!
Љубави чедних сплет се тре.
Лепота чупа златне косе
И јеца: „Пропаст! Сад и пре!...“
Олтаре капи крви росе.
И царства тону. А кроз јек
Синови млади знамен носе.
Напуклог шлема плаче звек.
А Молох самог себе мрви.
. . . . . . . . . . . .
Звекиром звони Нови Век.
Млади су дошли. Народ врви...
С урликом царства паде знак.
Жезал и круна посред крви!...
Негдашњи сјај. Сад вечни мрак.
III
Каин још хоће. Спаса тражи.
Још један наде има зрак.
Расипа отров, бодри, снажи.
Одзива нема... Срам и стид!...
Он зове, нуди, виче, дражи.
. . . . . . . . . . . . . . .
Храмова часних тресе зид.
У борбу! Спаса биће... биће.
Занос му очни магли вид.
Крв свежу, топлу, братску, пиће.
Крвав пир.
А на видику зора свиће
Седих монаха клир
Још снаге има.
Победа!... Одбој... Мир.
_ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _
Вај, тешко њима! Тешко њима!
Са жртвеника танак, плав
Диже се облак Светог Дима.
IV, V
_ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _
VI
Уморен борбом људски мрав
Дубоким болом младост жали,
Јер смрти страшан беше јав.
Низови цветни ту су пали,
На разбојишту, месту том,
Где су кô млада деца стали.
А седи пошли дому свом.
Пољана опет млада буја
И млади род се диже с њом.
Ветрова нова струји струја,
Из крви ниче песме звук,
А кад се поноћ залелуја
И тужбалицу почне ћук,
Низ црних жена гробљем кружи
И јецај стреса ноћни мук.
Матера седих јато тужи,
А деца зори поју пој,
Кад сунце целов даје ружи,
Кад снених жена бахне рој
И залепрша вијор руку
И блесне косā дуги број.
Подневна звона звонко туку.
И опет игра, смех и клик.
Возове зрелог класја вуку;
А једрог вола грми рик.
И на далеко песме брује
И вилински се смеје лик.
VII
Слободних река воде хује,
Слободна мора бију хрид.
Слободног сунца зраке струје,
Слободне деце блиста вид.
. . . Сутон. Румени морски вали
Дршћу кô чедних цура стид.
Мишице цео народ кали,
Јер памти црних дана коб.
Побожно восак жути пали.
Свак један драги плаче гроб.
Хвала из пуних бије груди.
VIII
Презрен од Бога, судбе, људи,
Згариштем пустог дома блуди
Каинов слуга, смрвљени роб.
(Мај — август, 1915)