Ја се смејем оном што детињство жали,
Оне бледе дане туђих надахнућа,
Непојамне туге, несвесних чезнућа:
Велик дан је био кад смо душом пали.
Велик дан је био кад смо душом пали,
Јер зарида Господ у дну душе наше,
Јер је пала вера што нам други даше,
И у медно теле кип се бога сали.
Од тог дана ми смо, кроз мочар и као,
Где се тресет слаже, тонули све дубље
И очајним криком све дрскије, грубље
Наш глас је, пун вере, свог Апола звао.
Данас страшни самум наша чела шиба,
Неизвесност подло наше жудње сплиће,
И ипак ми свесно верујемо: свиће,
Мада ровит темељ под нама се гиба.
Ми чекамо ужас и из дана у дан
Верујемо гордо у сунца и боје,
У жеље и дела и идоле своје,
У сав свет тај можда и лажан и чудан.
Верујемо смело до последњег трена,
Јер то наш је псалам на рођеној струни.
И, док луда младост живот слашћу пуни,
Можда све је мање алема на круни
И жељено вино бива лажна пена.
(1912)