Небеса, куле, звоници од меди,
Разлупаће се јаукнувши грозно,
Мораће твоја сотона да следи,
Стићи ће доба јесење и позно.
Кô грешник ти ћеш гледати где хита
У мрак твој посед, вековима течен,
А твоја глава очајања сита,
Суд страшни чуће над тобом изречен
Гле, покрала те јесен као Лира,
Нашта ти младост испуњена јадом,
Кад жетва ти је потучена градом,
А подругљиво ветар врх ње свира?
О, зашто ниси у сунчана јутра,
Кô лепа жена у мирису нара,
За срећно Данас продавао Сутра,
За зрачак сунца презирао Цара?
Свестан кô она пришао би раци.
Да, страћио си све што ти се дало,
Јер живот свој си имао у шаци,
Твојом се кишом злато с урне спрало,
И празан, бронзан суд предајеш раци.