Дошли су млади са северних гора
С мирисом снега и јелова иња
И вером туге и облачних зора.
И у раскоши јужнога растиња
Кô ведре цуре Палестине, они
Пили су пожар и небеса сиња,
Секиром рили земљу што се рони,
А тужном песмом плели венац снова.
И док пољима њихов кикот звони,
У њином оку блиста мир гробова
И протежу се, кô сенке јаблана,
Ликови хладних северних богова.
И бише деца Светом Речју збрана.
Синови Моћи костима су крили
Дедовском крвљу поља покапана.
И охоло су стег живота вили,
— А увек тужне, тужне плели звуке
И часно мрели у Беди и Сили.
И стрпљиво су сносили пауке,
Што пили су им крв боговског жара
И Богу Себе пружали су руке.
И, осамљени, крај својих ватара
Вере су нашли у песмама снова.
И сад у оку њином се одмара
Сен давно мртвих северних богова.
(1913)