Јаучу голих јабланова гране,
У тмури сутон дрвета наричу
И притајено цвет сунчани вичу,
И броје сени на опело збране,
Ноћ умирања пронире у нити.
Гордошћу свесна дебла ридај гуши,
Сокова зрелих чежња се пенуши,
Да пољупцем им сунце одар кити.
И пропињу се гране с очајањем,
Желе ноћ када укрштај се слави
И понор жеља млаз зеница плави
И кад ликује кикот над сазнањем.
...Кад природе се чин велики збива
Желим, кад застор раскрије се шумно,
У твоје очи да тонем безумно,
Јер у њима се сав чин одсјаива,
Док понор њихов луч мог ока скрива.
(1914)