XXXI
Кô устремљене две буктиње свеже, Уз праскав пожар растопљене смоле С вриском фауна и нимфи, што голе У сусрет јуре, кроз вијор што реже, И крше стабла и кидају мреже, Наша су срца што се вечно воле Скрхала стреле, што су се заболе, Стопила худе сметове што снеже И уздрхтала и жедна и жудна У крвавом се загрљају слила, Здеравши чежњу, што се врх њих свила Кô танки вео и кô магла студна, Пијући пламен, да стопе и спрже Растанка звоно, што звони све брже.