О, лутао сам, лутао сам лудо;
Као покајник сад се враћам, да ти,
Носећи собом испаштање худо,
Причам како се, смејући се, пати.
Било је бола ненадног и дивљег
И дреке мржње и црних галеба
И буре неба све сивљег и сивљег
И копца који врућу јетру вреба.
Било је ноћи плаћених прескупо,
Кад кључала је крв улуд строшена,
Кад сулуд поглед лутао је тупо
И пала снага пољупцем скошена.
Кô лист без сока, свео, ником нужан,
Очајно беспут, жељан себи циља,
Јаукао сам, а олуј је кужан
Сипао дивље руже изобиља.
А сада хоћу да будем уведен
У храм детињских твојих уверења.
Но зашто данас твој је поглед леден,
Кад звоне звона ноћ великог бдења?
Што ми у очи зароњена оста?
- Некажњен грех си видела у њима.
И тада властит храм ти мрачан поста
Пун тица сумње и уљаног дима.
(1914)