Звиждала је зима, кад смо овде били
Крај овога жбуна, што сад зелен листа,
По коме пролетњег сунца сјај се блиста.
Он сад чудно шушти као да ми вели:
„Волео си онда и кад север цвили,
А данас си тужан. Пољана је иста
И ведра и млада, а небеса чиста.
Но твој поглед лута, јер он Прошло жели.
Изван душе своје ти се срећи надаш;
Садашње не појмиш, а због прошлог страдаш.
Ја, довољан себи, не знам песму јада.
Проспавам мразеве с облацима сивим
И будим се, да се самом себи дивим,
И заспаћу вечно, кад ме умор свлада.“