Усахнух без бола, а ватрени пијук
Лубању ми дроби и мозак ми кида,
У празноме срцу свира страха фијук,
А рођена душа без суза ми рида.
Тежак опор мирис, пун леша и смоле,
Дави ме, а ваздух сумпораст и топал
Недра ми и усне и мишице голе
Камени ко меко дрво речни опал.
Опијен опажам једну белу змију
У ковитлац јури, језиком палаца.
Њене беле очи у мраку ме пију
А модар јој језик на ме отров баца.
Бескрајна и хладна око мога чела
Обвила се трипут. Крв у мозгу кључа:
Нит бескрајних мисли у њему се сплела,
А свест пуна мрака јауче без луча.
Измучен тим хладним, чудним венцем сена,
Хиљаду идеја у свом мозгу чујем,
Но све се растура у мехуре пене,
А на самог себе ја у бесу пљујем.
Цео свет идеја што навире током,
Рођеним Мојсијем замрзнут, не тече,
Проклет да рођењем заврши се роком
И да првом капи своју немоћ рече.
О, како је страшна та змија што креће
И ритам и мисли, а крила им реже;
Данима ме мучи: пружа славе цвеће,
Но чим пружи руку, цвеће није свеже.
Немоћан да свучем тог кепечког џина,
Пуштам да ме кроз мрак кô Улиса води,
А Харон, док лаје празним Адом псина,
У књигу без страна дан за даном своди.