Je me croyais apôtre et on me dit apostat
В. Иго
Ваш уморни сам чуо крик
Да плач ми горки срета.
Не. Злобан мој не беше клик,
Но братска љубав света.
Ја не хтех бити сејач зла
Ни песник братске злобе,
У песми сузом гушим се ја,
Сузе ми душу дробе.
Она је, браћо, туге слив,
Негде болом гласно изливен,
Она је гнев и израз жив
За јад народни скривен.
Муку зар да ми стиша груд?
Да ћутим бол док јача?
Ћутит када сваки уд
Дршће пред грозом мача!
О, а ви, шта је у вас?
Зараза грозна, кобна.
Из песама ваш зао глас,
Омраза бије злобна.
Из ваше песме не чух тон
За љубав да се крене;
Омразе само чујем звоно.
Робље сте мреже њене.
И бес је мржње опио вас,
Освету тражите гласно,
Не поштује ми ни један
Негодовање часно,
За разапету правду, рад
Част, што ми прљате блатом,
За удар што га даје сад
Брат, тукући се с братом.
О, авај, до висине те
Не стиже ваша муза,
Из вихра њеног слутња гре,
Лик криви ту Медуза.
Сејат нећу песмом зло,
Ја нисам песник злобе.
О, песма моја — плач је то,
Сузе ми срце дробе.
Плачем ваш грозни поклич зли
И безумље и злобу,
Будућност плачем, коју ви
Сад предајете гробу.
(1913)