СЕДОМ ВОЖДУ

Све или ништа
(Ибзен: Бранд)

Ми смо оставили под предачким кровом
Крв рођене крви, срце нашег срца
И за собом чули како земља грца
И пошли смо стазом незнаном и новом.

Но пошли смо с Тобом. Не питасмо стога,
Ни куда нас водиш, ни мучења чему,
Јер кад Господ зове, следује се њему,
А реч твоја за нас беше кô реч Бога.

Јер кроз крв си с нама брао бол и славу,
Делио си с нама наш чемер и сумор
И јауке наше и стрепње и умор,
Вјерујући чврсто у десницу здраву.

Јер је твоја вера — не постати робом,
Вера наше деце и вјерују наше,
И зато нас к Теби звезде наде зваше:
Ми смо пошли с вером, јер смо пошли с Тобом.

И страх никад неће набрати нам веђе:
Ми смо пошли с Тобом. Јер истога трена
Знали смо куд води још неутрвена
Стаза којом ниси водио нас пређе.

Ми смо пошли путем којим север дува,
Ми смо пошли с Тобом у таму све дубљу,
Но, као Прометеј, уздижући зубљу,
Јер знали смо који аманет се чува.

И ту зубљу кад смо уздигли високо,
Осветлесмо крајње замагљене куте,
Да збуњени њоме демони заћуте,
Јер та светлост њино спржила је око.

... И Коб, побеђена, те враћа бегунце
У рај, из кога је прогнала их јуче,
Јер и она дршће од њихове луче,
Што у утроби јој сажиже младунце.

Изнели смо искру, а враћамо Сунце.

(1917, Петровдан)