Сад можеш ићи у празну галаму,
Да певаш живот што троши и сише,
Да пијеш тајну и бесмртност саму
И слепо дахћеш, лудиш: „Више, више!“
Гле руљу људи, што подбула хрли!
Не осећаш ли воњ прашине њине?
Видиш ли: свест су пољупцима стрли,
А твоје ноге глођу с циком псине.
Гледај све нове и крвавих чула!
Пресити среће бол од тебе хоће.
Како те глача и тупи гунгула
Носећи гробљу, где зри рано воће.
Рањавих груди, избраздана чела,
Очију врелих, а за сузе грубих,
Стајаћу докле бесни тарантела,
Свестан да волим усне које љубих.
Тад гледај моје искежене зубе
И моје усне што пољупцем пију:
Те усне знају стотине да љубе,
Док зуби гризу, цепају и рију.
Ја Новог хоћу, а тонем у Старом:
Свуд пародија оног Ти што беше,
Свуд с мржњом срећа и љубав са жаром
И урлик чулне и бесциљне смеше.
Песнице дижем и мој глас те куне
Клетвом, што може у твој блуд да доспе:
Вечито воли! Воли ноћ кад труне,
И змијским челом старост пеге оспе!
О, већ те гледам чупаву и малу,
Ваздуге ноћи пружаш руке суве,
Љубави тражиш ма у смрадном калу,
Но људи пљују, а жене су глуве.
О, већ те чујем, где сикћеш и нудиш
Увело тело и костур што шкрипи
И, дивља, својој немоћи се чудиш,
Док упрљана крв јарошћу кипи.
И, док се гушиш у опију дима,
Доћи ћу да ти прву љубав платим,
Крвав, док сржи још у мени има,
Уз лавеж паса жуд разблудну кратим:
Остатак жене кô плен даћу псима.
(1911)