XXXII
О, нек ти рекне тај пољубац, што се Свршава новим пољупцима, да је То усклик жуди која вечно траје, Песма усана што се крвљу росе И преко вода чежњу страсти носе, Купећи сунца и цвеће и краје, Жуд лудих ноћи када разум стаје Да спусте теби на усне и косе И да усаде у зенице твоје Мирисе, звуке и звезде и боје; И кô победник што гине на мети Уз шумни пљесак, крај у њему стечем И да ти њиме песму сунца речем. Кад раставити усне значи: мрети. (1916)