I
Широка вода мирно слази,
Озбиљан, свечан ход је њен:
Кô херој кад врх мртвих гази.
Обалских врба пада сен
И јабланови шуме вечно
И небом клизи месец лен
И сипа пољем уље млечно
И низу стена сребри руб
И мази млеко лице речно.
И шума, стена, жбун и дуб
Господу поји. Плав се диже
Са жртвеника дима стуб.
Химна у сваку избу стиже,
А белих вила титрав сплет
Пољима зрелим хучно сиже
И врх градова шири лет.
Кикот се с шумом река спаја,
А румен среће зари свет.
Сатире с даљних страна збраја
Вилински страсно звонак цик;
Свуд звони химна загрљаја.
И један јаук, врисак, крик
И крв и нож и плач и ране.
--Каинов дивљи засја лик.
II
У бурна јутра, пре но сване,
Подизао се Каин, мрк.
Немиром гоњен, дршће, плане,
Кружи и јури у сав трк.
Од њега запах страшан бије,
Отрован, кужан, врућ и грк.
Земљом бауља, ноктом рије
И троши њива покос збран
И од сенке се своје крије.
И гле! Од ноћи поста дан.
И као паклен млаз га шину
Густ један облак, црн и слан.
III
Зелена светлост расу тмину,
Зли дух зависти у тај трен
Црну му мрежу с лица скину.
И рече:
„Људски изрод снен
Богове своје у прах здроби.
Срце му поста страсти плен.
Јер кап отровног пића доби
Од цуре, чедне као крин, -
Најлепшег чеда Црне Коби.
Девојче грозан створи чин.
Знаш ли га? Жељом ум га зове.
Човечји од ње страда син.
Мами га, пружа слике нове
И вечно своју тера ћуд.
Док ум му рајске слике лове,
Порок га зове у бол, блуд.
И измрвљена, гладна, свела
Најзад га пред гроб ставља худ.
О, то девојче ока врела
Над људством страшан кличе руг,
Док букте људског ума дела
И мудрост стеже ватрен круг.
То страсно дете, плаве зене,
Мени је мати, кћи и — друг.
Разблудно, нежно, кô од пене,
Погледом дроби, сеје жуч,
Погледом од ког љубав вене.
И запаљену диже луч.
На позив зове. Добош лупа.
Ливеног звона пршти туч.
И у крвавом плашту ступа
Разјарен њен и суров брат,
Што се у људској крви купа.
Глупости људске незван сват,
Што семе зала пољем веје:
Црвен и ватрен, несит: Рат!
Чујеш га да се бесно смеје?
Руши. За дворцем пада двор.
Пољима леш до леша сеје.
Тресу се куле. Палих хор
Вришти. И јаук глуне уши,
А мртви клетвен зборе збор.
Човечјег мозга врт се пуши.
Мостове, тврдих стена строј,
Низ драгих кућа пожар руши;
Градова белих незнан број
Дим густ и страшан замотава.
Кô скакаваца гвозден рој
Гомила јури, разорава...
...На згаришту се рађа дан:
Живота нигде, нигде јава.
А крвав кричи стари Пан.4
Спаљена села. Тајац гробни...
Поприштем мокар лута вран.
Низ шума пожар гута кобни.
Црн угаљ свуд и црвен плам.
А кикот чујеш језив, злобни.
И костур, хладан као кам
На црвеноме хату лута,
Поврх лубања, ћутљив, сам.“
IV
Место јадарског тихог кута,
Страховит метеж, неред, страх...
Гром, посред сна је дивно снута,
Расуо нада низ у прах.
Долином бесни лава врела
И пакленога мача мах.
И подиже се мрка чела
Геније српског рода. Нем.
На рамена му брига села.
Језа. Јутарњи лаки дрем
Збринутом оку страва спира.
Неман кроз царски тутњи трем.
А на узбуну децу збира
Леденог ветра страшан хук,
Што усред лета мукло свира.
И паде крв. И смрти звук
Поздрави химном борце прве.
...Бог рата крвав стеже лук.
V
Тешке се стене ломе, мрве.
...Господар бити или роб!
Брат се уз брата дрско рве!
До гроба нов се копа гроб.
Колоне гину. Време хита.
Над чашћу ругло витла коб.
Посмртно слово демон чита.
Још један удар!... Тече бој...
Још једна свеже снаге кита!...
Пољана цвили. Јао њој!
И сунце!... Поље крвљу прано
Победом здрави пород свој.
VI
Каину чело бригом збрано:
„Победа опет? Успех зар?“
И пође једно јутро рано
Суморном граду чији цар
Згажен животом тужних мена
Смрт горку чека, жут и стар.
Сећа се кроз сан свих времена,
Потока крви, круне зла
Пијанка тешких, младих жена
И младићкога чедног сна.
...Дворац се тресе...
Пред њим шета Поворка црних дела сва.
Мртваци са свих страна света
Пред његов труо јуре трон.
Над главом вијор адских чета.
И куну! Куну! Дршће он.
У крви бунца, спаса жели.
А клетве тежак бруји звон.
Песма га више не весели.
Вешала шкрипе. Лелек. Јад.
Образи модро-мрки, свели
Играју. Миру он је рад.
„Смрти ми дајте!“
Каин стаде.
Паклено дело поче тад.
Каин му пиће кобно даде.
Мумија врисну: „Крви!... Лиј...“
У тешки занос греха паде:
„Убијај, вешај, шибај, биј...“
А Каин шапће: „Не опрости.“
И сипа вино. „Пијмо! Пиј!“
VII
Преко Дрине се црни гости
Крећу на поход крвав, нов.
Лубање лете, прште кости,
И пожар хвата кров по кров,
И лава плави поља плодна.
Шанац по шанац, ров по ров.
...Збегови црни. Места родна
Постаће дивљем рису плен.
Испити треба чашу до дна,
Чекати срамног ропства трен!
Планине вриште, шуме цвиле.
Геније плаче, блед кô сен.
Ноћ све је гушћа. Клизе, миле
Дивљачне сенке... Стеже студ,
А на видику села чиле,
Градови тону... Дршће груд.
Вијор збегове деце брише.
И врисак, јаук... Страшни суд.
Јесење поља туку кише.
Бежати треба. Родни град
Видети нећеш никад више.
Почиње Молох ватрен рад.
Покров је готов... Ад и муке.
Вечни хлад.
VIII
Усред хуке
Каин се креће... Спрема бој.
Спавају хладне горске чуке.
Марица шуми шумор свој.
IX
Гологлав старац,сед, корача;
Усне му дршћу, слаб му крок.
У руци штап му место мача.
Расуте реке урла ток.
Куда ћеш, старче? Тражиш Христа
Лазару5 ком је речен рок?
Не иди! Смрт је свуда иста.
Он ћути... Поноћ свија нит,
А царска круна кроз мрак блиста.
Ври народ вруће крви сит.
Мислиш ли бледим свелим ликом
Да будеш целом роду штит?
Гле! Поникли су борци ником.
Пољем је расут части цвет.
Победним враг твој кличе кликом.
Јејина јато спрема лет...
А старац ћути, мотри, пази...
Узвишен, свечан, блед и свет
Бусењем, трњем, чкаљем гази
Кроз мочар, трњик, шуму, кал.
У полупразан окоп слази.
Челом му бриге игра вал.
Усне се крећу, модре, грче.
А поглед стаклен, кô опал.
Само га скрите сузе мрче.
. . . . . . . . . . . . . . .
Уздрхта Рудник, седи вук,
С Јелице помоћ вапе смрче.
Ратници бледе. Тајац. Мук.
Прозбори краљ
И светитељски чу се звук:
„Врагова наших тежак маљ
Зар крв мишица ваших груша?
И сеје пољем коров-чкаљ?
Мој народ подло демон куша.
А поља ваша сеје гар.
Дедовске реке срам пенуша.
Вајати ваши где су? Жар.
И неман витла, неман грози.
Прецима стид је деце дар?
Зову нас. Чујте: „О, помози!“
А деца беже. Куд? У ад?
Корен се часној чупа лози,
А земљу свија бол и јад.
Гробови зову, мртви моле.
Отаца клетву чујем сад.
Они се стиде, они доле,
Јер дела њина гута срам.
И букћу њиве, цркве, школе.
Поштујте власи сед ми прам.
Браните себе, а не... круну.
...Остајте збогом.
Идем сам.“
И прође дрхтај: „Мртви куну!“
И цео народ, као вал,
Кроз гар и пожар лудо груну
И као лава шикну, бљуну
Кроз шуму, мочар, крв и кал.
_ _ _ _ _ _ _
Гвоздену старац љуби круну.
Светитељ! Погледкô опал.
X
Новембар кишом поља туче...
На мрачном небу облак сив.
Крваве реке мукло хуче.
И као див,
Још блед, Господар кроз ноћ хрли
И шапће: „Лазар још је жив!...“
Јутарња магла престо грли
И пуст је, крвав краљев дом.
Крај њега гину борци врли.
Свуд врисак, киша, крв и лом.
А оштар фијук ваздух пара,
Док царске војске грми слом.
И ћесарска се слава згара.
А полупуст се буди град.
И с брдā бије химна стара.
И краљ је опет свеж и млад.
...Са древног храма звона звоне
И царства једног здраве пад.
Мишица храбра још не клоне.
...Црквени жене љубе под.
У тамјан часни олтар тоне
И свештеника свечан ход
Стократно бруји храмом, што је
Бодрио вечно мучен род
Металним звуком вере своје,
Кô осмех зоре згажен клас.
_ _ _ _ _ _ _ _
И док се реке крвљу боје,
Уз химну „Одсад буди спас!...
Господе, буди са мном малим!“
Зајеча сводом пуни глас
Побожно: „Тебје Бога хвалим!“
XI
И рече Каин страшан смер:
„Нови ћу пожар да запалим,
Расућу народ овај, јер
Васкрсао је!“ — Он се крете
Разјарен, диваљ као звер,
Да нове замке снова плете.
XII
И он га срете.
На обронцима седог Рила
Велзевул тешким срушен сном
Спаваше. Ноћ је застор свила.
О делу свом је снио злом.
Каин му опет вино нали
И задахну га снагом свом.
Он за њим пође. Још су спали
Синови Рашке пуни сна,
Кад су на конак Они пали.
XIII
_ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _
XIV
Други пут месец пољем сја.
Крај Валандова гробље зјапи.
Пољана крвљу пуна сва.
Освету леш до леша вапи,
А њива крвав пружа траг
Последње моћи, задњих капи.
Паде до сина отац драг.
А земљом целом страх се свија.
И опет Псалам пева Враг.