* * *

Ти што ти живот исисаше жудно,
Ти којој јесен тело спарушава,
Што дрхћеш као дах у јутро студно,
Свесна немоћи што у теби спава.

С колико страсти човеку си дала
Да ти до кости моћ сише и гризе
Грло с похлепом неситих шакала
И да му усне телом твојим клизе

И руке стежу клонула ти недра.
Ти као херој немања и беде
Куповала си смехом лица ведра,
Живот и дане безбојне и бледе.

О, свако данас колико те стало!
Јер ти свакоме пружала си срећу.
Сад из прашине у блато се пало:
Злом богу само жртве на дар мећу.

А ти си херој без венца и славе,
Осмех презрења великом те чини.
Можда то значи да ти, душе здрави,
Дивиш се својој палој величини.

Осмех презрења треба ли да каже
Да си ти сита сваког доброчинства.
О, знам, те очи само једно траже:
Ја хоћу казну, свесна сам злочинства.

Многе су људе водили пут среће
И никад, никад дали им је нису;
Ти људи пљују твоје бледо плеће
Издижући се ка победном вису.

Они се дижу... Дичите се! Чиме?
Ја сам све дала што могадох дати!
С проклетством моје говористе име,
Но чувајте се роба који пати!

Сад мисли, кад си све човеку дала,
О иронији среће и морала.