У прохладној сецни заспалих дрвета,
Где се тиса купа у мирису смоле,
Осећам далеко односи ме Лета,
Где су тела мртва, где су душе голе.
Бестелесне душе опажам где круже
И осећам себе, самосвеслу сену.
Болан сам. Ни уста нити очи туже.
Осећање чисто ја сам у том трену.
Ја не чујем звука, нити видим боје.
А Бол се са слашћу прелива у сенке.
Крваве се страсти дубоко покоје
И мру бесних нада празне теревенке.
Иза седам брда Снежанка се пуже,
Долази да прича чаробне новине.
Жељан сам је. Али што је слушам дуже,
Све више ми приче познате се чине.
Рекао бих она из мене их сише,
Спавају у мени, а она их буди.
А вечни крик сумње збори све то тише:
„Она можда тек је одјекивач худи.“
Да. Ван мене нема ничег више.
(1912)