XXVI

Неми су за мене олтари кô стене,
Амвона нема да ми очај чује,
Опрости чежњи која себе трује,
Да појми душу и идоле њене.

Смрзнут је талас да барку покрене,
А само поноћ тешки чекић кује,
И грозни Тартар медну лаву бљује
И јуре патње да наде замене.

И сву ноћ тако пустим градом блудим
И тебе тражим и свој олтар жудим,
Забринут гледам небеса што ћуте.

И ништа нећу од живота овог
Но милостивог неког Христа новог,
Да исплачем се у његове скуте.