(Мисли без реда)
У библиотеци сањам. – Зашто? Куда?
Чему све то хита?... Имена ме плаве.
А огромне књиге зјапе одасвуда:
Гробнице идеја, иронија славе!
Ту умови леже, а мољци се коте...
Авај! Нико још све проучио није!
Великани, где сте? Мољци вас срамоте.
Ћутите. – И мрачни сат вечности бије.
Књиге, списи, дела! Даље, даље, даље!
Ено оне књиге пожутелих страна,
Што на буђ удара, цепа се у траље!
Знаш ли шта је? Списак светских великана.
Чини ми се к’о да њине душе зборе;
Кроз свест моју мисли њихове се гоне.
Са страшћу богова о мене се боре.
А самосвест моја трза се и клоне.
Тад без труни воље сурван хоћу вере.
Тражио бих нешто. Кикоће се време.
И ватрени Молох своју децу ждере!
... Ја желим, ја горим, а уста ми неме.
... Ај! Кад бих могао песницом од нàда
Да размрскам, здробим сав тај неред реда,
Све с јеком празнине да крај мене пада
Отровано слашћу бесомучног једа;
Да на развалама пропалих начела
Ја уздигнем Бога, Бога вере нове,
Бога што не прашта уз јаук опела,
Што на тамјан пљује, а презире снове!
Бога пуног крви, лепоте и снаге,
Што не зна за тајне и живот за гробом,
Него и у болу, пун хладноће благе,
Пева свету химну победе над собом.
Као ратник чела ведра, бледа, смела
Ишао бих циљу. Али за мном шта је?
Крвави мртваци – то су моја дела:
Моји прошли дани... Ништа само траје.
Да, прошлост је ништа, а све прошлост бива,
Сав лавиринт жеља у нирвану пада...
О, поштуј пепео што векове скрива,
Поштуј, а осећај једно вечно Сада.
Мени тако годе смрти мрачни дани:
Све то даје сласти да се живот жели.
Ко зна, кад ме мртвог свет у гроб сахрани
Колико ће црва тад да се весели!
************
О, научи свуда да видиш лепоту;
И кад плаче небо и кад бесне страсти...
Гледај мене како пркосим животу:
И у самом болу ја знам наћи сласти.
vv