г. Радоју Јанковићу
И Косовом су протутњали хати,
Затрешта видик од рзаја хола,
Затутња грохот и победна кола
И небо кану сузом, као мати.
Пепео свети племства што је пало
Кô златан пухор просут је врх њива
Где рањен херој страсно га целива
И плаче судбу, што јој крви мало.
И звизну рзај и зазвони челик
И блесну око и фијук се осу
И чељуст смрти пламен пожар просу
И појави се Закон горд и велик.
А тужна земља кô из сна се трже
И гледа народ који ње се лаћа
Сећа се дана кад одоше браћа,
Мисли Дамњанов то зеленко рже.
И царска војска с победом се враћа.
(1912)