XLII

О, небо моје вечно и без мена,
О, небо моје, од младости ране
Тонем у тебе чекајући дане
Када ће сунце расути прах среће.

О, небо моје, покрове времена,
Саслушај данас бол руже скрхане,
О, небо моје, о, звезде незнане,
Прах свој на моје разаспите плеће.

Ево вам ноћас и снова и нада,
Разаспите их у пухор менада
И живот сав нек мрак ми Ада скрије.

Но донесите само очи њене,
Јер хоћу душа кад у ништа крене
Њен топли поглед да над њоме бдије.