Умрло је време покопало барде,
У разритом врту нестало је стаза,
Спавају хероји, труну алебарде,
А с магленог врха крупан снег се сплаза.
И све ми се чини: то смо негда чули,
И чекамо дан да златне кише пљусну;
Само нема Прошлост своју децу хули,
Док Будућност празна тутњи као у сну.
Уморно је сунце стварања и нада,
А дубока поноћ гробнице расклапа,
Прошлих дана крај нас тече маскарада,
Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа.
Сва та прошлост свој је одиграла танац:
Вратити се неће. Ми, синови њени,
На путањи блатној непознат смо странац,
Наш хор слаб је њине трубље да замени.
Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава,
А Молох зажарен целу вољу гута.
Куда из тамнице са седморо брава?
Куда, док нас Минос у ланце не спута?
Изнад наших глава леден ветар брише;
Залуд наша длета и напори дуги:
Ни рушити ништа ми немамо више,
И храмове већ су порушили други.
Плачемо кад поноћ пред очи нам навре,
Стид нас да без венца мремо у осами,
И дижемо с муком горостасне лавре,
Да бисмо их свесно сагорели сами.
О, докле ће тако иронија мозга
Лутати и мрети попут снежна прама!
Лозама је нашим саломљена розга,
У буктињи нашој нестало је плама:
Херострати ми смо без бакље, без храма.
(1912)