(Из епопеје Јуда)
Рутавих груди, замршене косе,
Крвава ока, затурена чела,
Скачући с грана стреса капи росе
И дави змију, што је се уплела
Око ноге му отврдле и босе.
И тада јури, тражи врућа плена,
Ноктима дави тигрове и рисе
И док на усни ври му модра пена,
Он чупа лавље размекшале сисе.
Ломе се муње врх његове главе,
Фијуче шума и храшће се руши,
И звижди ваздух врх полегле траве,
Смоласто борје згромљено се пуши.
Он гледа вијор како шиба ражје,
Бујица лије с кактусових грана,
Лавови беже кроз мокро шипражје,
А мамут дршће пред грозом оркана.
Газећи лишће што, опало, труне,
Трчи за трагом разуздане женке,
Вришти док дршћу жиле крви пуне
А страст му с болом лицем бразда сенке.
И стигавши је зуб’ма се крваве.
Дрхте им очи и црвене усне.
Врући и луди гризући се даве,
А крв пролита по трави се гусне.
(1912)