И демон смрти Азраел се крете
У земљу патње и крвавих њива
И спази бедног ратника што снива
О вечном миру после борбе свете.
И демон стаде кад га сама срете,
Диваљ кô усов кад се с гора слива,
Страшан кô потоп кад поља разрива,
Ватрен кô вулкан, плах кô дивље чете.
И зацери се: „Куда ум ти лута,
Кад поља твоја костима засута
Потоци крви твог народа влаже,
Куда ћеш преко избразданих шума
Куда те води занос неразума?“
А ратник болно мрку главу саже:
„За јаук болних глухе су ти уши
А очи слепе за спаљена села
Где паукова мрежа се распрела
А опљачкани храм се срушен пуши.
Смрт канда тражиш у свој овој тмуши
Зар мишица је твоја и сад смела
Кад децу твоју клешта муче врела,
Куд ћеш у земљу где се царство руши?
У блато зала, проклетства и куге?...
Господ ми рече: Умири за друге...“
И диже очи и пође пут рова.
Застрашен демон утече без крика
Јер у патника опаљена лика
Он виде поглед Праведнога Јова.