Несрећна је жена овога столећа.
Искидавши венац невестинског цвећа
Мрачном сетом вене.
Хтела би да буде и човек и жена.
Патње под којима клону јој рамена
Њену младост плене.
О жено, о жено, о како је зао
Пут што те је к себи из тишине звао
Да патиш очајно!
Знај: човек у теби само жену гледа:
Хоће твоје груди и сласти и меда –
Не другарство трајно.
Ти бежиш из мрака, а светлости камо?
Зар душа на нежност научена само
Да у борби груби?
Знаш ли где је срећа?... У раду се пати.
Жено, буди човек, али буди Мати.
Учи, пати, љуби...
_____________________
Никад! Све је прошло. Нови пут те чека.
Сурова будућност гласно се церека
Идолима палим.
Умреће ти вера. Страх ће доћи позно,
У безродну јесен јаукнућеш грозно:
„Жалим младост, жалим!“
(1911/12)