Дани, како тутњи ваш џиновски хук!
Кô распукло звоно плачу зоре ваше
Кô на пиру смрти разлупане чаше,
Како пун је страве прошлих ноћи мук!
Дани, уставите свој демонски трк!
Младост неће доћи више с венцем ружа,
Гробар брзо блатна затегнуће ужа
И кô предзнак пашће лист свео и мрк.
Сунце мучно бије кроз облака слој,
Развејава бура расцветани бадем,
А ја залуд мирис, залуд сунца крадем,
Јер јулских је дана све то мањи број.
О, не даље, дани. Нека Кронос1 стар
Да ми вечно Данас, да ме сунцем доји,
С ветром нек Лепота „Еое!“2 запоји:
Још хоћу да срчем испечени нар.
(1913)